Jesenas je u Studentskom kulturnom centru u Beogradu prikazan film „Najusamljeniji čovek u Stokholmu“. Projekciji su prisustvovali autori filma: Ali Fegan, novinar švedske državne televizije SVT, i Predrag Dragosavac, novinar Global Reportinga. Švedska ambasada imala je priliku da obavi kratak razgovor sa Alijem tokom njegovog boravka u Beogradu.
Ali se uglavnom posvetio istraživačkom novinarstvu i, između ostalog, aktivan je kao voditelj i reporter za SVT emisiju ”Istraživanje po zadatku”, iliti ”Uppdrag granskning”. Redakcija ove emisije predvodnica je švedskog istraživačkog novinarstva. Svrha emisije je ispitivanje nedoličnog ponašanja i zloupotrebe ovlašćenja, što građanima nudi različite alatke pomoću kojih mogu formirati stav o različitim društvenim pitanjima u demokratskom društvu. Istraživanja ove veoma popularne dokumentarne serije često imaju velik uticaj u društvenoj debati.
Ovo nije bila prva Alijeva poseta Srbiji. Ali je i ranije bio u Beogradu zbog istraživanja za epizodu koja se bavila tragičnom sudbinom Branislava Tešanovića, koja je pod nazivom „Najusamljeniji čovek u Stokholmu“ izašla u serijalu “Uppdrag granskning” 2021. godine. Branislav je ležao mrtav u svom stanu u Stokholmu skoro četiri godine pre nego što je pronađen 2019. godine. Njegova sudbina je privukla veliku pažnju u švedskim medijima i potom postala simbol usamljenosti u Švedskoj.
U ovoj epizodi istraživalo se ko je bio Branislav, zašto niko nije reagovao na njegov nestanak i ko su bile osobe koje su mogle biti povezane sa Branislavom. Pretragom arhiva ustanovljeno je da je Branislav sam došao u Švedsku 1966. godine iz tadašnje Jugoslavije.
Na pitanje šta ga je inspirisalo da snimi film, Ali odgovara da je to bilo interesovanje za istraživačko novinarstvo. „Kao i svi drugi, čitao sam naslove o čoveku koji je ležao mrtav u centru Stokholma i pomislio sam da to zvuči izuzetno tragično. U to vreme sam radio još jedno istraživanje, ali mi je bilo teško da pustim Branislava.“ Ali je smatrao kako je bilo nečega dehumanizirajućeg u naslovima koji su ga nazivali upravo „najusamljenijim čovekom u Stokholmu“. Ali dalje navodi da priča o Branislavu nije jedna od njegovih uobičajenih tema jer se on više bavi istragama koje se tiču nezakonitih radnji ili korupcije.
Niko nije uspeo da kaže ništa više o Branislavu niti zašto je završio tu gde je dospeo. Po dolasku u Švedsku, Branislav je izjavio da je njegovo rodno mesto u Bosna i Hercegovini. Švedske vlasti su tada kontaktirale ambasadu u Sarajevu u nadi da će pronaći neke rođake.
Ali je želeo da shvati ko je Branislav i zašto je tako završio. Uspeo je da pronađe par njegovih fudbalskih saigrača, a razgovarao je i sa Branislavovim komšijama. Doimao se pristojnim i ljubaznim čovekom visoke radne etike, a istovremeno je bio i pomalo usamljenik. Ali je pokušao da shvati zašto je na kraju prekinuo sve kontakte. Švedska je jedna od najindividualističkijih zemalja na svetu gde komšijski odnosi nisu tako bliski kao što su obično u Srbiji. Ali kaže da ta činjenica postavlja zanimljiva pitanja o tome gde se povlači granica između individualizma i nedostatka društvenih odnosa i njegovih posledica.
Branislav nije imao dece ni rođaka u Švedskoj. Ali je pak uspeo da pronađe njegovu sestru koju vlasti nisu pronašle. Zajedno sa Predragom, koji je takođe učestvovao u snimanju epizode, posetio je Branislavovu sestru koja živi u Beogradu.
„Najusamljeniji čovek u Stokholmu“ objavljen je usred pandemije – kada je usamljenost uopšte postala uobičajena tema razgovora. Pandemija je dotakla bolne tačke u vezi sa usamljenošću, našim odnosom prema komšijama ili starijima, i načinom na koji živimo. Svi smo imali nekog starijeg koji je postao još izolovaniji tokom pandemije. To je postao univerzalni problem o kojem se mnogo raspravljalo. Danas smo toliko automatizovani, a s obzirom na sve veću digitalizaciju, sveobuhvatni ljudski kontakt u svakodnevnom životu se smanjuje. Srpsko udruženje u Stokholmu saopštilo je Aliju da su neki od onih koji su u Švedsku došli kao radna snaga 1960-ih iskusili dosta usamljenosti, da li možda zbog neosnivanja nove porodice ili zbog gubitka kontakta sa starom.
Ali ističe da je ključna scena u epizodi sahrana koju je organizovao Dragan Laban, takođe iz Srbije. Dragan je bio jedan od onih koji je bio veoma dirnut Branislavovim izveštajem i osećao je da treba nešto da uradi iako Branislava nije poznavao. Dragan je kontaktirao Branislavovu porodicu u Srbiji i dobio njihovu dozvolu da organizuje pravoslavnu sahranu. U septembru 2022. Branislavova ranije neimenovana ploča zamenjena je pravim nadgrobnim spomenikom, a Branislavovi rođaci su odleteli u Švedsku da prisustvuju ceremoniji.
Razgovor sa Alijem vođen je u kafiću u centru Beograda u blizini Dunava. Kafić je u početku bio skoro prazan, ali je nakon nekog vremena počeo da se puni i mladim i starima jer se lokal transformisao u mesto jezičke razmene.
Razgovor o najusamljenijem čoveku u Švedskoj dobio je drugu dimenziju u žamoru ljudi koji su se okupili da razgovaraju jedni s drugima na različitim jezicima. Pitanja zašto je Branislav bio tako usamljen pred kraj života su se nizala i izgleda da nikada neće dobiti odgovor. Malodušnost koju sam imala tokom razgovora polako je zamenila nada dok sam uočavala radoznale poglede ljudi za susednim stolom koji su se pitali na kom jeziku govorim. Privlačno okruženje u kome sam se našla podsetilo me je koliko ste srećni kada ljudi, i poznanici i stranci, preuzmu inicijativu da pozovu na razgovor i zainteresuju se za ljude oko sebe.
Bilo je izuzetno lepo razgovarati sa Alijem. Usamljenost i izolacija su važne teme koje treba obrađivati ili o njima razgovarati. Sada ne znamo da li je Branislavova usamljenost bila nametnuta, ali produžena usamljenost može negativno uticati na čoveka. Zato je važno da na različite načine stvaramo društvene kontekste i brinemo jedni o drugima.
Intervju obavila: Josephine Forthmann
Foto: Sofia Sabel/ SVTe
